_______________________________

Сто хиљада речи знам, ал' једна ми фали, да њу, како треба, опишем..
_______________________________

И протурају приче, да све цурице личе, кад је чаша при дну..

Па добро, можда једна на другу, али никад, на њу..
_______________________________

Ја нисам хтео да мењам свет децо, мени је овај био добар..
Нисам вирио у микроскопе, трагајући за вирусима неоткривеним, нисам листао енциклопедије, ишао на просек..

Ја сам само хтео да је волим, у Новом Саду, на Дунаву где је постојао један стари гвоздени мост, преко којег је прелазила некад, распуштајући оне своје косе, као мрежу свилену у коју су се хватале влати месечине, као глупе деверике,..

Ја нисам хтео да мењам свет мени је овај био добар, хтео сам само да је волим, на Новом Саду, на кеју, гледајући је као тврђаву, која је поражена после толико година, и љубећи је под оним мостовима..

Којих нема више..
_______________________________

Да се не лажемо, није то био неки мост, од оних подигнутих да бисе у њих гледало.. Ах, не, пре је био од оних подигнутих, да би се са њих гледало и под њима први пут пољубило..

Али понекад га је она прелазила, својим уображеним кадетским кораком..

А месечина се, као деверика, ловила у мрежу њене косе..

По томе ћу га, ето, памтити..
_______________________________